Кривично право

Брисана осуда

Није повређен кривични закон на штету оптуженог када је брисана осуда цењена код одмеравања казне у смислу одредби члана 41. ставови 1. и 2. Кривичног закона СРЈ у склопу ранијег живота оптуженог.

Из образложења:

"По оцени Врховног суда истакнуте битне повреде одредаба кривичног поступка у жалби браниоца оптуженог неосноване су јер поступање првостепеног суда у односу на ранију осуђиваност оптуженог није у супротности са одредбом члана 94. став 3. Кривичног закона СРЈ, а ранију осуђиваност оптуженог првостепени суд је правилно оценио у смислу одредбе члана 41. ставови 1. и 2. Кривичног закона СРЈ у склопу ранијег живота оптуженог. Такође је неоснован и жалбени навод о постојању битне повреде из члана 364. став 1. тачка 11. Закона о кривичном поступку јер је по оцени Врховног суда изрек пресуде разумљив и јасан и није противуречан разлозима пресуде."

(Пресуда Врховног суда Србије, Кж И 45/02 од 20. јуна 2002. године)

Превара

Окривљени који лажно приказује чињенице индивидуално неодређеном броју лица у моменту изношења истих не мора знати које ће тачно лице довести у заблуду.

Из образложења:
"У конкретном случају правно је ирелевантно, према ставу другостепеног суда што окривљени износи неистину индивидуално неодређеном броју лица преко телевизијских станица и на тај начин доводи сва лица у заблуду, а само су одређена од тих лица наведена да на штету своје имовине нешто учине. То што окривљени није знао које је лице навео да на штету своје имовине нешто учини у моменту када је износио лажне чињенице, није од утицаја на постојање овог кривичног дела."
Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2151/02 од 16. јануара 2003. године)

Бранилац

Када окривљени одбрану на главном претресу дâ без присуства свог браниоца, он тиме није опозвао пуномоћје дато браниоцу, па браниоцу треба доставити пресуду.

Из образложења:
"Првостепеном пресудом окривљени је проглашен кривим за извршење кривичног дела преваре из члана 171. став 1. Кривичног закона РС. Првостепена пресуда достављена је само окривљеном и надлежном тужиоцу. Другостепени суд је вратио предмет првостепеном суду с налогом да пресуду уручи и браниоцу окривљеног, јер из записника о главном претресу произилази да окривљени није опозвао пуномоћје браниоцу већ се само изјаснио да ће одбрану дати на главном претресу без присуства свог браниоца".
(Пресуда Првог општинског суда у Београду, К. бр. 524/00 од 25. маја 2001. године)

Грађанско право - процесно право

Уредност тужбе

Када је исплата законом прописане затезне камате главни тужбени захтев, онда тужбени захтев и изрек првостепене пресуде којом се усваја тужбени захтев морају гласити на тачно одређени број новчаних јединица које тужени треба да плати. У супротном, таква тужба би била неуредна у смислу члана 186. Закона о парничном поступку, а изрек првостепене пресуде којом се усваја тужбени захтев по неуредној тужби је неразумљива у смислу члана 354. став 2. тачка 14. Закона о парничном поступку. И са аспекта члана 35. Закона о парничном поступку у оваквој правној ситуацији тужбени захтев мора бити исказан у тачно одређеном броју новчаних јединица, јер од вредности предмета спора главног захтева означеног у тужби зависи и састав суда и право странака на изјављивање ревизије.
(Гж. бр. 8134/02-П. бр. 9378/01)

Уредност достављања на радном месту

Уредност достављања у смислу одредаба члана 141. став 2. Закона о парничном поступку треба ценити у вези са одредбама члана 143. Закона о парничном поступку, што значи да није довољно да је лице које ради на истом радном месту са адресатом пристало да прими писмено, већ је потребно да је то прихваћено са могућношћу да се примљено писмено благовремено преда.

Из образложења:
"Према садржини списа, првотуженој је решењем Центра за социјални рад за стараоца за посебан случај постављен М.К. који је запослен код наведеног Центра. Позив за главну расправу одржану 02. септембра 1998. године за стараоца М.К. примио је радник Центра за социјални рад који је радио на пословима пријема поште, а нема доказа да је примљена пошиљка уручена стараоцу М.К. У списима се налази и уверење да се М.К. налази на годишњем одмору од 20. августа 1998. године. Дакле, очигледно је да лице које је примило позив на радном месту где М.К. ради није било у могућности да примљени позив уручи адресату, па је позив требало вратити суду са назначењем где се одсутно лице налази. На наведени начин је требало поступити посебно из разлога што се ради о заштити интереса парнично неспособне странке којој је за стараоца постављено лице са означењем само његовог радног места, а са пропустом да се наведе и адреса његовог стана. Из наведених разлога основано се у ревизији истиче да стараоцу М.К. није дата могућност да расправља пред судом, а што представља битну повреду одредаба парничног поступка из члана 354. став 2. тачка 8. Закона о парнижном поступку."
(Решење Врховног суда Србије, Рев. 3908/01 од 4. септембра 2002. године)

Облигационо право

Вансудско поравнање штете

Кад у вези једног штетног догађаја постоји ваљано поравнање закључено између оштећеног с једне стране и одговорног лица са друге, оштећени накнаду штете у вези штетног догађаја може у парничном поступку захтевати само ако постоје новонастали односи и потраживања која нису била позната и нису постојала у време закључења вансудског поравнања. Иначе у свим другим случајевима оштећени се суду за накнаду штете основано може обратити само ако је претходно поравнање које су странке закључиле раскинуто или поништено.
(Гж. бр. 6332/03-П. бр. 7474/01)

Задржавање права својине на продатим стварима и раскид уговора

Када се ради о незнатном испуњењу доспелог оброка из уговора по коме је продавац задржао право својине на покретним стварима до испуњења обавезе у целини не доводи се у питање остварење циља уговора, па се уговор не може раскинути.

Из образложења:
"У поступку је утврђено да су странке 3. августа 1994. године закључиле уговор о купопродаји, по коме је тужилац предао туженом опрему за смештај 4.320 комада кока носиља, а тужени се обавезао на отплату предајом јаја према утврћеној динамици испорука оброка, и то укупно 544.320 комада јаја. У току извршења уговорне стране су закључиле анекс 20. јула 1995. године, којим су измениле динамику испоруке оброка. На дан подношења тужбе у овом спору 26. фебруара 1996. године, тужени је био у обавези да на име доспелог оброка преда укупно 53.254 комада јаја или око 10% у односу на укупну уговорену количину.

На основу таквог чињеничног стања, нижестепени судови су одбили као неоснован примарни захтев тужиоца за раскид наведених уговора, повраћај опреме и накнаду штете на име употребе опреме до раскида уговора, а усвојили као основан евентуални захтев тужиоца за испоруку доспелих оброка у време подношења тужбе у количини од 53.254 комада јаја. Према разлозима судова у конкретном случајунису испуњени услови за раскид уговора због неиспуњења, јер се ради о незнатном испуњењу доспелог оброка од 10% од укупне количине уговорене предаје јаја, те нема испуњења услова које у члану 131. предвиђа Закон о облигационим односима."
(Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 1556/02 од 21. августа 2003. године)

Објективна одговорност за штету

Предузеће је дужно да надокнади штету раднику за претрпљене душевне болове због умањења животне активности настале због професионалног обољења- вибрационе болести по принципу објективне одговорности.

Из образложења:
"У поступку је утврђено да је тужилац у радном односу код туженог РЈ Рудник магнезита, да је 15 година радио на пословима КВ копача на површинским истражним радовима, а после тога као јамски копач. Утврђено је да код тужиоца постоји професионално обољење вибрациона болест због чега је контраиндикован сваки рад тужиоца са вибрационим алатима и рад у неповољним микроклиматским условима (хладноћа). Решењем Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања тужилац је разврстан у ИИИ категорију инвалидности. Због последица професионалнг обољења признато му је и право на запослење на другом одговарајућем радном месту, које није везано за рад са вибрационим алатом и у неповољним микроклиматским условима(хладноћа). На основу анализе вештака утврђено је да је од вибрационе болести код тужиоца настао поремећај крвних судова и нерава, али без оштећења костију на рукама. Због тога је животна активност тужиоца умањена за 15%, а манифестује се у низу трајних ограничења у животним активностима које би тужилац у будућности остваривао.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилан је закључак судова да је умањена животна активност тужиоца последица околности које представљају професионално обољење и да је тужено предузеће дужно да надокнади штету тужиоцу за претрпљене душевне болове због умањене животне активности у смислу члана 174. Закона о облигационим односима, по принципу објективне одговорности."
(Решење Врховног суда Србије, Рев. 6875/98 од 6. јула 1999. године)

Одговорност за штету

Предузеће одговара за штету услед смрти лица и кад је оно радило по усменом уговору о делу.

Из образложења:
"Син тужиоца радио је на градилишту тужених. То што није био у радном односу и што није закључио писмени уговор о вршењу привремених или повремених послова, нема значаја, јер би тужени, као корисници електричне енергије(која је опасна ствар), били одговорни за штету и да је жртва електричног удара било треће лице, односно случајни пролазник.

Покојник није био треће лице, већ посленик, ангажован по усменом уговору о делу, па су тужени, у смислу члана 174. , 194. и 201. Закона о облигационим односима, дужни да његовим родитељима накнаде штету за изгубљено издржавање и душевне болове због смрти сина.

У уговорном праву влада принцип консенсуалности; уговори се закључују простом сагласношћу воља, а писмена или која друга форма појединих уговора мора бити изричито прописана. Пошто Закон о облигационим односима не предвиђа да је писмена форма услов важности уговора о делу, у ревизији се неосновано наводи да усмени уговор не производи правна дејства. Околност да покојник није закључио уговор о вршењу привремених или повремених послова, у смислу прописа о радним односима(ангажовање сезонске радне снаге) је пропуст туженог."
(Решење Врховног суда Србије, Рев. 1543/93 од 13. маја 1993. године)

Осигурање путника у јавном саобраћају од последица несрећног случаја

Уговор о осигурању путника у јавном саобраћају од последица несрећног случаја закључен између транспортне организације за јавни превоз путника и осигуравајуће организације јесте уговор у корист трећег лица.

Организација за осигурање не исплаћује по овом основу накнаду штете већ уговорени износ суме осигурања, па путник на овај уговорени износ има право без обзира на кривицу превозиоца или свој допринос.

Овај уговорени износ кумулира се са накнадом штете по основу обавезног осигурања од аутоодговорности.

Из образложења:
"Тужиља је задобила опасне повреде у аутобусу, у којем је била путник у смислу одредбе члана 80. Закона о осигурању имовине и лица. Осигурана сума на дан штетног догађаја износила је на основу одредбе члана 81. став 1. тачка 2. и 3. истог закона 12.000 УСА долара за 100% губитка опште радне способности или, на дан 01. 12. 1997. године, 155.173,20 динара.

Како тужиља има губитак опште радне способности укупно 20% то јој припада износ од 31.034,64 динара, што је дужан да исплати тужени 2. реда, компанија "Дунав". Суд је одбио као неоснован тужбени захтев тужиље према туженом 1. реда, јавно предузеће за превоз путника "Врбас", јер тужиља овом тужбом потражује износ по полиси осигурања путника у јавном саобраћају, а не накнаду штете по правилима о одговорности за штету од опасне ствари, које је право већ остварила у посебној парници.

Осигурање путника у јавном саобраћају јесте осигурање лица од последица несрећног случаја по важећем Закону о осигурању имовине и лица, за разлику од Закона из 1990. године којим је било одређено да ако је за штету коју је претрпео путник одговоран превозилац који је закључио уговор о осигурању, у накнаду штете коју дугује превозилац, урачунава се износ који је организација за осигурање исплатила по основу обавезног осигурања путника. По ранијем закону ово осигурање имало је правну природу осигурања превозиоца од одговорности за штету коју је претрпео путник за време превоза, уколико је превозилац одговоран.

Стога, уговор о осигурању путника у јавном саобраћају од последица несрећног случаја закључен између 1. туженог и 2. туженог, јесте уговор у корист трећег – путника, па се осигурана сума исплаћује путнику, у конкретном случају тужиљи у висини од 20% од суме осигурања. Организација за осигурање не исплаћује по овом основу накнаду штете, већ уговорени износ, па стога није битно да ли је превозилац одговоран за штету, па путник на уговорени износ има право без обзира на кривицу превозиоца и свој допринос.

Овај уговорени износ који је овом пресудом досуђен тужиљи кумулира се са накнадом штете по основу обавезног осигурања од аутоодговорности, па се тужиља основано обратила туженом за накнаду штете по полиси обавезног осигурања од одговорности за штете причињене трећим лицима употребом моторног возила (члан 83. Закона о осигурању имовине и лица). Значи, досуђењем износа из пресуде 1 П. 434/99 од 31. 01. 2000. године тужиља је остварила накнаду штете по основу аутоодговорности и одговорности имаоца опасне ствари, који је закључио уговор обавезном осигурању од аутоодговорности, а поред тога припада јој и износ из изрека ове пресуде по правном основу осигурања путника у јавном саобраћају од последица несрећног случаја."
(Пресуда Окружног суда у Новом Саду, Гж. 3420/00 од 21. децембра 2000. године)

Штета у саобраћају-алкохолисаност

Нема места аутоматском искључивању обавезе осигуравача и обавезивању осигураника да осигуравачу исплати износ који је осигуравач исплатио трећем лицу по основу претрпљене штете, само зато што је штета проузрокована кривицом осигураника који је управљао моторним возилом под дејством алкохола. Фактичко је питање у којој мери алкохолисаност може да буде непосредни узрок саобраћајне незгоде односно настанка штете јер су различите индивидуалне реакције возача у погледу смањене могућности контроле покрета у употреби моторног возила, брзини и прецизности рефлекса. Првостепени суд ће утврдити узрочно-последичну везу између вожње под дејством алкохола и настале саобраћајне незгоде, конкретно да ли је то што је тужени управљао моторним возилом под дејством алкохола био непосредни узрок саобраћајне незгоде и настале штете и да ли би до тога дошло и да тужени није био под дејством алкохола, те ће потом оценити да ли тужилац има право регреса према Закону о систему осигурања имовине и лица који је важио у време закључења уговора о осигурању од ауто-одговорности између тужиоца и туженог.
(Гж. бр. 4847/03-П. бр. 5978/01)

Стварно право

Одговорност сувласника за штетне имисије

Постоји солидарна одговорност сувласника за штету насталу због штетних имисија са њихове непокретности на суседним непокретностима.

Из образложења:
"Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је власник стамбене зграде у Пироту, а тужени су сувласници суседне непокретности на којој се налази стамбена зграда коју користе. У 2000. години на стамбеној згради тужиоца испољила су се оштећења у виду пукотина, посебно на западном фасадном зиду, према плацу тужених. Напрслине на југозападном делу зграде настале су због изливања воде из баштенске чесме тужених у темеље зграде тужиоца. Одлука о обавези тужених да тужиоцу накнаде штету заснива се на одредбама члана 5. став 1. Закона о основама својинскоправних односа, према којима је власник непокретности дужан да се при коришћењу непокретности уздржава од радњи и да отклања узроке који потичу од његове непокретности којима се отежава коришћење других непокретности (преношење дима, непријатних мириса, топлоте, чађи, потреса и слично) преко мере која је уобичајена с обзиром на природу и намену непокретности и на месне прилике, или којима се проузрокује знатнија штета. Због отицања воде из чесме тужених на згради тужиоца причињена је знатнија штета, па је правилан закључак да су тужени дужни да ову штету надокнаде тужиоцу."
(Пресуда Врховног суда Србије, Рев.4031/02 од 21. маја 2003. године)

Сметање државине права стварне службености

Право на коришћење стварне службености, осим власника повлашћеног добра, припада и лицима која повласно добро користе у интересу власника повласног добра и по његовом овлашћењу.

Сметање ових лица у вршењу права стварне службености представља и ометање власника повласног добра као држаоца права стварне службености.

Из образложења:
"Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је власник парцела, као повласног добра у чију корист је установљено право стварне службености пролаза преко парцела туженог, као послужног добра. Тужилац живи са родитељима у иностранству, па је због тога само два пута користио наведену службеност за долазак на своје парцеле које је оставио на коришћење својој баби као члану породичног домаћинства. Тужени је крајем јуна 1996. године целом ширином пута којим је трасирана наведена службеност поставио велику и малу капију, а у јесен 1996. године у сезони бербе грожђа спречио тужиочеву бабу да са трактором и радницима прође овом трасом тако што је вратио са капије и забранио јој даље пролажење овим путем.

Основано се у захтеву за заштиту законитости истиче да се државина права стварне службености стиче фактичким коришћењем ове службености на начин и у границама утврђеним приликом конституисања службености, тако да је према утврђеним чињеницама тужилац постао држалац права срварне службености и ужива државинску заштиту у складу са одредбама члана 75. Закона о основама својинскоправних односа. Право на коришћење стварне службености, осим власнику повласног добра, припада и лицима која повласно добро користе у интересу власника повласног добра и по његовом овлашћењу. Ометање ових лица у вршењу права стварне службености представља и ометање власника повласног добра као држаоца права стварне службености, па је у конкретном случају тужилац као власник повласног добра овлашћен да тражи судску заштиту због сметања државине права стварне службености извршеног од стране туженог као власника послужног добра према лицу коме је тужилац поверио искоришћавање својих непокретности."
(Решење Врховног суда Србије, Гзз. 196/99 од 26.априла 2000. године)

Радно право

Фактички рад и престанак радног односа

Када постоји одлука надлежног органа о заснивању радног односа на неодређено време, коме је претходио избор, али не по огласу већ по члану 14. став 1. тачка 8. Закона о радним односима, не ради се о односу фактичког рада, већ о непрописно заснованом радном односу што би био основ за престанак радног односа под условом да није протекло годину дана од заснивања радног односа.

Из образложења:
"Према утврђеним чињеницама тужилац је засновао радни однос на одређено време без јавног оглашавања код тужене решењем од 28. 01. 1999. године, с тим да посао обавља највише 90 радних дана. Решењем тужене од 01. 11. 1999. године, тужилац је засновао радни однос на неодређено време почев од 01. 11. 1999. године, а с обзиром да је привремено повећан обим посла постао трајан. Извршеном контролом која је обављена дана 03. 02. 1999. године, а записник достављен дана 24. 09. 1999. године, констатовано је да пријем у радни однос тужиоца није вршен у свему у складу са Законом о радним односима. Решењем тужене од 09. 04. 2001. године тужиоцу је престао радни однос, а наведено решење је потврђено другостепеним решењем тужене од 30. 11. 2001. године. На тако утврђено чињенично стање нижестепени судови су погрешно применили материјално право када су тужбени захтев тужиоца за поништај оспорених одлука одбили.

Одредбом члана 108. став 1. тачка 11. Закона о радним односима из 1996. који је био на снази у време доношења оспорених одлука, прописано је да запосленом престаје радни однос независно од његове воље отказом уговора о раду од стране послодавца, ако се у року од годину дана од дана заснивања радног односа утврди да је засновао радни однос супротно одредбама Закона.

Из утврђених чињеница произилази да је тужилац непрописно засновао радни однос на неодређено време преображајем радног односа на одређено време, заснованог без оглашавања до 90 дана (члан 14. став 1. тачка 8. ЗРО) и о томе је донето оспорено решење од 01. 11. 1999. године. Од тада, као дана заснивања радног односа, до доношења побијаног решења 09. 04.2001. године о престанку радног односа због непрописног заснивања протекло је више од годину дана, па није испуњен услов за примену основа престанка радног односа из члана 108. став 1. тачка 11. ЗРО.

Из наведених разлога се не може прихватити став нижестепених судова да је реч о фактичком раду који може престати у свако доба и да су стога оспорене одлуке о престанку радног односа законите. По оцени Врховног суда, однос фактичког рада који није радни однос, успоставља се фактичким ступањем на рад усменим договором без одлуке надлежног органа о заснивању радног односа. У конкретном случају, постоји одлука надлежног органа о заснивању радног односа на неодређено време, коме је претходио избор, али не по огласу већ по члану 14. став 1. тачка 8. ЗРО. Стога се не ради о односу фактичког рада, већ о непрописно заснованом радном односу, што би био основ за престанак радног односа под условом да није протекло годину дана од заснивања радног односа.

Како је због погрешне примене одредбе члана 108. став 1. тачка 11. ЗРО, тужбени захтев тужиоца одбијен, то је Врховни суд, применом одредбе члана 395. став 1. Закона о парничном поступку, нижестепене пресуде преиначио тако што је тужбени захтев тужиоца усвојио и поништио као незаконите одлуке тужене и обавезао тужену да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми."
(Пресуда Врховног суда Србије, Рев. ИИ 274/03 од 9. јула 2003. године)

Стамбено право

Одговарајући стан

Појам "одговарајући стан" представља правни стандард као најопштије правило чију садржину утврђује судија имајући у виду све околности, при чему чињеница где се налази стан може, а не мора, бити од значаја за пресуђење. Одговарајући број соба представља законски минимум, док се остале околности утврђују у сваком конкретном случају.

Из образложења:
"Првостепени суд требало је да утврди да ли је кућа у Старим Бановцима коју је тужена са својим супругом стекла у току трајања брачне заједнице, подобна за становање, да ли постоји ограничење промета и да ли је она у могућности да продајом или разменом стекне одговарајући стан за њено породично домаћинство. Ако би тужена могла да стечену непокретност прода или размени и на тај начин реши своје стамбено питање у Београду које представља центар њених животних интереса, не би било угрожено право настањивања из члана 30. Савезног Устава па би из тог разлога тужбени захтев тужиље био основан."
(Окружни суд у Београду, Гж. бр. 12034/02 - П. бр. 4112/98)

Наследно право

Пуноважност тестамента

Није неопходно за пуноважност тестамента да га је саставио сам тестатор или га лично диктирао другом лицу али у присуству сведока који затим заједно са тестатором потписују овакав тестамент.

Из образложења:
"Одредбу из члана 85. Закона о наслеђивању треба тумачити тако да текст тестамента може саставити било ко у договору са завештаоцем при чему је битно да је тако састављен тестамент завешталац прочитао и потписао, изричито изјављујући пред сведоцима да је то његов тестамент."
(Окружни суд у Београду, Гж. бр. 11024/02 - П. бр. 5299/99)